---

Ni reč, ni stih, ni zvuk

tugu moju ne kaza;

A duge sveudilj neke

nebo i zemlju

spaja i spaja luk.

I krenem, i rodna kob

sve dublje me koreni.

I kriknem,

i u srce kao nož rođeni zarije se krik.

I krvlju tu pa tu

materom u krug.

A svićem sa zorama,

a s večeri setno

nestaje me za gorama.

I nemo iz tvari tugom

objavi se drug.

I tugom zacvrkuće tica

i zazeleni lug.

I sekira kad ljuto

zaseče dub;

i jagnjetu vuk, - kosti kad mlavi zub;

nemo sve svemu tugom

verni ostane drug.

Sloboda robu, - odbegnem daleko,

a sve dublje tu.

I blagoslov što grobu

kolevci prokletstvo neko, -

odužiti dug.

Sve zove, -

ostajem.

Korenom u kamenu

tuzi zatvaram krug.

Patniku iz tiha srca

to čudno pukne zore cik.

I čudno,

na ramenu sebi,

svetli svoj sagleda lik.

Ni reč, ni stih, ni zvuk

tugu moju ne kaza.

A duge sveudilj neke

nebo i zemlju

spaja i spaja luk.