---

Uzavrelo mi u duši, pritisla me teška seta

Pa se mislim, dal’ da šaljem sam sebe na nebesa

Okrenuh se prema vatri, da ugrejem čelik hladni

Gluvo doba napolju je, sjaji se mesec mladi

Tad se trgoh, začuh glas, što dolazi iz avlije

Gde usamljen stoji hrast, i iz njega potok bije

Srp sam stego, i izašo, pratio sam glas

Bledog i umorenog, oblio me silni strah

Avet li je ni sam ne znam, što je prizva mesec beli

Kad ustvari, sam na grani, stoji gavran pa mi veli:

„Gori krv, srce vrišti, na duši ti drevna senka

Neće nikad zgasnuti, ta stara vučja kletva“

I nestade plašt od senki

Obajsa me mesec stari

Iz mene istrgnu se

Zverski urlik, pozdrav tami

Putem stare staze krenuh

U planine vinuo se

Da završim ono što

Hromi vuk počeo je!