---

Put čoveka u vučju jazbinu

Ispunjen je kletvama i jadom

Na kraju se vineš u nebesa

Il okončaš nepovratnim padom

Odakle su i temelji neba

Put je visina započet na dnu

Ali čovek još i niže treba

Spustit se u vučju jazbinu

Ginućemo opet braćo moja

Nebesa mi gromom poručuju

Umrla je mladost sama u tišini

Sahrani je jesen u gori pustinji

Na đavoljem brdu leže mnoga groblja

Koja sada krstom u opoganjena

U njima spavaju iz davnih razdoblja

Car i carevići našega plemena

Zovem vas sa đavoljega brda braćo moja

Kako stvari stoje krv se prolivati mora

Krst vadim iz zemlje šiljak upirem u nebo

Prema onom kog je srbin davno ubit trebo

Gde vukovi zavijaju

I zle duše urliču